designlab | taboo broj 55-56
Prošle godine u slično ovo neko vreme, sumirajući utiske sa Beogradske nedelje dizajna zaključio sam da je ono što nam ovde najviše nedostaje, upravo komunikacija i komuniciranje – na šta me navela činjenica da su se Mikser i BND preklopili a da ne bi trebalo da tako bude… bar ja mislim.
Ne mislim da sam time doprineo da se stvari promene, pretpostavljam da je nešto drugo u pitanju… najverovatnije puki slučaj kao i što je uzrok i većine drugih i ostalih stvari kod nas. Kako god i bilo zbog čega, ili možda koga, ispalo je „extra” (ovo se izgovara na sasvim specifičan način, nekim veoma dugačkim e a sa naglaskom na x) što bi se reklo kolokvijalnim govorom koji sam imao prilike da više čujem poslednjih dana… Dakle, ispalo je super – Mikser i BND ove godine se nisu preklopili, naprotiv, dogodilo se najbolje moguće – tamo gde se završila jedna, počela je druga manifestacija i tako smo dobili dve nedelje (17 dana) dizajna i ne samo njega, naravno.
Malo li je? Ovde? Bilo gde? Ne, nije malo. Hvala Mikseru i Beogradskoj nedelji dizajna, odnosno ljudima koji iza njih stoje, ko god da jesu i bez obzira na to da li su komunicirali ili ne… pa, eto, i sledeće godine pamet u glavu.
Utiske sam zapisivao svaki, ili skoro svaki dan, pa njihovo sumiranje izgleda nekako ovako. U tom smislu, ovo, naravno, neće biti izveštavanje sa tih događaja, time su se bavili različiti mediji na različite, uglavnom sasvim informativno-statističke načine. Ovo će biti utisci i osećaji… osećanja… kako god.
Mikser
Bio je Mikser. Nisam rođen na Savamali… odrastao sam par stotina metara dalje, u „sređenijem” kraju, kod Vlade. Međutim, već malo manje od dve decenije živim u Kraljevića Marka. Studio (firma, posao, preduzeće, taj, jel, privredni subjekat kroz koji živim) mi je u Karađorđevoj. Tako sebe smatram autentičnim Savamalcem bez obzira na tačne međe i okvire… i neka mi ne zamere oni koji su orignalniji Savamalci od mene. Odavde se ne bih selio uopšte, nikada, ne-ne, nema para.
Nisam, nažalost, imao vremena da se onako baš ozbiljno bavim Mikserom. Jedan deo njega mi je prošao u putu, u ostale dane sam prilično teško dostizao da sustignem ono od čega živim. Mikser sam obišao (može tako da se kaže, jel?) jednog ranog poslepodneva. Sam. Bez ikoga. Onako, baš sam se tako i nameračio… redom da prođem kroz ceo „taj kulturno-umetnički distrikt” kako reče glas na radiju koji sam to prepodne u kolima slušao… glas koji, očigledno, misli da je baš skroz-fensi-kul-vrh-ekstra da se tako kaže… a urbani radio, jel… zaneo sam se, radio nije tema ove priče.
Elem, krenem znanim ulicama i napravim veliku grešku – rešim da turu započnem od zgrade Beogradske zadruge alias zgrade Geozavoda, kako god… Meni je ovo najlepša zgrada u Beogradu, pored druge najlepše koja mi je zgrada starog Generalštaba – obe gledam sa prozora, jednu sad, ovu drugu u detinjstvu. Mislim na istorijska zdanja – naravno da Beograd ima i nekoliko najlepših savremenih kuća.
Elem, potpuno strašno stanje u kojem se nalazi ova zgrada u kojoj dugo-dugo nisam bio toliko me rastužilo da mi je od sale do sale, od sobe do sobe, od hodnika do hodnika bilo sve teže i teže i na kraju mi je raspoloženje toliko palo da sam se snuždio i natmurio sasvim. A šteta, u tim raspadnutim sobama bilo je zaista sjajnih instalacija različitih formi, fantastičnih ideja, fenomenalnih realizacija… ali sve sam to nekako kroz maglu gledao. Potom pređem u hotel Bristol koji takođe pamti mnogo bolja vremena. U njemu Ghost Project – onako sasvim u skladu jedno sa drugim – neki, mnogi, duhovi prošlosti i radovi koji nisu uspeli da pronađu klijente, ili klijenti nisu našli njih. Zađem, zatim, u Braće Krsmanovića gde je vašar – na privremenim tezgama različiti radovi različitih umetnika na prodaju… ne vidim da biznis baš cveta… ali je zato tu, na jednom od prostora gde je tokom drugih dana gomila kojekakvog otpada, koncertni prostor… tu se, vidim, prodaje pivo… prodaje se oooooo… dobro.
Obiđem jedan krug i negde, usput, sretnem deda Acu, komšiju koji preko puta živi i koji je pravi, baš, Savamalac… kaže deda Aca – sine, ja i Đura (isti jedan takav) krenuli da vidimo malo… jesi li video kako izgleda bivša kožara… auuuu… znaš kako je to bilo… auuuuu… tamo sam se kao klinac… Baš malo pre ovog susreta bio sam na tom mestu – zove se Circle, možda nege piše i Krug, nisam zapamtio i primam kritike ako je tako. Stvarno – potpuno restauriran prostor, sasvim, od poda do plafona, od nule… sjajno. Dobar deo nekih davno napuštenih lokala ili prostora zauzet, jasno je, sasvim privremeno. Nešto se, kao, u njima događa. Dole, na skveru, čini mi se galerija i kafe naravno, ime joj je G12 HUB – do pre neku godinu bio Sintelon u koji ti bilo muka da uđeš… ne znaš šta je bilo gore ono što te sačeka ili oni koji te dočekaju. Odlično dizajniran prostor, čist minimalizam – pokupio sam nekoliko ideja, nije da ću ih iskopirati ali svakako će me inspirisati 🙂
Kako ovo, ipak, nije kolumna gde sam pozvan da svoja sasvim intimna osećanja delim sa čitaocima već se očekuje da bar neku reč o dizajnu progovorim (dizajnu, ne umetnosti) onda evo nešto i o tome – o onome eksternom, spoljnom, što sam video – prezentacije, predavanja nisam bio u prilici…
Ono što je bilo dobro su različiti štampani materijali koji su mi došli do ruku – programi, mape događanja i događaja, brošure o pojedinim programima, enterijerska grafika, informativni elementi… veoma svedeno, jasno a, pre svega, komunikativno i lako za upotrebu. Ono što mi nije bilo dobro je ukupan dizajn (a verujem da se može tako reći) kompletnog tog prostora u smislu ograničnog mesta na kojem se Mikser održava – neuređeno, zgomilano, neuredno, aljkavo, na kraju, ne baš prljavo i zapušteno ali skoro da je tako. Čak i ako je to koncept, ne vredi, ne dopada mi se. I da, za kraj, ne prija mi ideja da se “napuštena” vrata (a nisu baš sva ni napuštena) oslikavaju različitim tehnikama, stilovima i sa još različitijim idejama i porukama – mnogo bih bio zadovoljniji da je tim starim vratima tih starih zgrada vraćen nekadašnji sjaj… ovako ništa ni sa čim nije u saglasju a sve zajedno deluje još jadnije.
Baš-baš mi je krivo što nisam mogao da prisustvujem nekim događanjima, prezentacijama i predavanjima na Mikseru, video sam, kasnije u zaista gusto ispunjenom programu da je bilo nekoliko stvarno izuzetno kvalitetnih stvari… posebno mi je žao što nisam video Arne Kinzea… svakodnevni posao je ono što mi oduzima toliko toga interesantnog i lepog u životu… tjah, kad se nisam rodio kao treći sin ultrabogataša, eeeee.
Sedim na terasi, uz vino pišem utiske za prvi deo ovomesečne kolumne i gledam neki svet koji se u ovo rano veče spušta negde ka i po tom kulturnom vašar(išt)u. Dobar deo tih ljudi nikada ranije nije bio ovde, na Savamali, i za neki dan dugo ponovo neće doći… tokom noći će, opijeni kulturom, manje, i alkoholom, više, vikati i pevati po uglovima… ujutru će, kao i svih MIkser dana, ulice biti pune različite istrošene ili pocepane, a u svakom slučaju bačene ambalaže koju će Edi, Laki i drugi naši đubretari tokom dana skupiti… rečju, proćiće Mikser, otićiće cirkus… i šta? Ništa. Ništa se neće desiti, ništa se neće promeniti… osim nekoliko renoviranih prostora koji su ionako u rukama nekih preduzimljivih ljudi ostalo će dugo još ostati po starom – priče i projekte o preuređenju najlepšeg dela Beograda slušam i gledam od baš malih nogu… neko vreme sam iščekivao, onda sam želeo, potom sam se nadao… onda mi je postalo jasno da se još dugo-dugo ništa neće promeniti… osim onoga što ćemo sami za sebe u našim mikro okruženjima napraviti da bude drugačije…
Beogradska nedelja dizajna
Nisam bio u Narodnoj bibilioteci Srbije od studentskih dana kada sam spremio nekoliko ispita tamo. Svrstava li me to u grupu onih koji svojoj kulturi posvećuju malo vremena i pridaju malo značaja? Ne znam. Uglavnom sam sve što mi treba pronalazio na drugim mestima a poslednjih 15-ak godina, od kako u našim životima Internet ima bitnu ulogu, knjige kupujem još samo zato što volim da ih opipam, zato što imaju miris, zato što se jedino tako osećam da ih stvarno posedujem… inače, mi uopšte ne bi trebale, sve je na Netu ili u već nekoj elektronskoj formi, jednostavnoj i komfornoj za upotrebu, dostupnoj svuda i na svakom mestu.
No, Narodna biblioteka Srbije. Apsolutno fantastično kako sad ovo mesto izgleda i kako je fenomenalno rekonstruisano i renovirano… bar ono gde sam boravio i ono što sam video za nekoliko dana BND-a koji se ovde održavao. Divno savremen enterijer urađen sa potpunim osećajem mere, savršeno funkcionalan i izuzetno prijateljski orijentisan ka korisnicima. Bravo, hip-hip-hurej za arhitektu Zorana Radojičića i njegov tim! Izuzetno mi je žao što zbog važnog sastanka nisam bio u mogućnosti da prvog dana konferencije prisustvujem predstavljanju upravo ovog autora… verujem da je bilo još mnogo toga interesantnog da se čuje od ovog autora… i ne samo o Narodnoj biblioteci.
Iako sam rođen i „one” neke godine proživeo u bivšoj zemlji nisam jugonostalgičar, upravo suprotno. Opet, imajući sve u vidu i s obzirom na sve, sasvim mi je normalno, ili bi tako trebalo da bude, da ljudi sa ovih prostora, iz te one zemlje sarađuju, razmenjuju iskustva i osećanja… da komuniciraju. Kojom su se idejom rukovodili organizatori BDW-a, ne znam, ali u zgradi Narodne biblioteke Srbije bile su postavljene tri odlične izložbe upravo iz Hrvatske, Srbije i Slovenije – redom od ulaza ka centralnoj čitaonici u kojoj je i bio glavni deo Nedelje dizajna.
Hrvatsku izložbu „Razum i osjećaji” pratio je neobično inovativno kreiran katalog – papir je tako bio ispresavijan da je činio srce – mnogo ručnog posla u doradi štamparije koja ga je radila i neverovatna mozgalica za ponovno slaganje posle razmotavanja 🙂 Sama postavka obilovala je veoma inovativnim produkt dizajn rešenjima koja su nastala kao direktna podrška hrvatske privrede. Interesantno je da je izložba svoju premijeru doživela upravo na BND, tek će otići u Zagreb, potom na Hvar i dalje.
U atrijumu Narodne biblioteke Srbije predstavljeni su radovi srpskih dizajnera nameštaja koji su pobedili na konkursu SIEPE i kao takvi bili predstavljeni na nedelji dizajna u Milanu unutar Zone Tortoni. Postavka proizvoda koji su u potpunosti „made in Serbia” biće donirana Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu. I ovu izložbu ispratio je odlično dizajniran katalog dobrog koncepta… sudeći po impresumu, urađen je, nažalost, u Italiji.
Konačno, ispred same centralne čitaonice čekala nas je „Silent Revolution” izložba (podnaslov – primenjeni dizajn u Sloveniji) u produkciji Muzeja arhitekture i oblikovanja iz Ljubljane. I ona u Beograd stiže posle svoje premijere na Londonskom festivalu dizajna – 25 izabranih sasvim različitih radova poznatih i priznatih slovenačkih dizajnera. Svi odlični! Nekolicini nas sa nešto dužim pamćenjem poseban osmeh izmamio je čuveni crveni „Iskrin” telefon (imao sam jedan) i jednako znan crveni kiosk u kojem smo jeli neverovatne PKB kobasice sa senfom u zemički… ima i onih koji su preferirali viršle.
Sve u svemu, tri fantastične „od Vranjske reke (nema Vardara) pa do Triglava” postavke kao uvod u ono što se dešava na glavnoj bini BND-a.
Na samom BDW-u i unutar njega koristi se termin konferencija, u toku dana se održavaju sesije a unutar njih predavanja. Nisam bio nigde drugde u svetu na nedeljama dizajna te ne znam kako to tamo kod njih funkcioniše pa ne mogu i nemam s čim da uporedim ali ono što smo ove godine videli je zapravo, budimo iskreni, samo skup prezentacija radova pojedinaca ili njihovih firmi… onih koji su pozvani i tom pozivu se odazvali. Sa ovim u vezi, nivo ovogodišnjih prezentacija osetno je lošiji nego prethodne godine – da li je u pitanju finansijska ili neka druga kriza, jesu li autori veliki kreativci ali neuki prezentatori, možda nas ne doživljavaju ozbiljno, ili nas je BND razmazila prethodnih godina, konačno da li je katastrofalna tehnička realizacija unizila ukupan doživljaj… pitanja su o čijim odgovorima možemo da diskutujemo.
Međutim, u svemu ovome nema ništa loše, naprotiv – ko je zainteresovan, razmišlja van okvira, dovoljno je koncentrisan, želi da tumači i gladan je da nešto sazna, znaće da izvuče pouke i prepozna poruke.
Videli smo kako se jedan relativno mali studio može pojaviti na jednom ovakvom skupu i pokazati nam nešto što svi studiji za koje kod nas znam isto rade… ili bolje. Dakle šansa postoji… i nada. Uvek.
Shvatili smo da ako postoji vera, želja, jasan plan i veliki cilj za relativno kratko vreme se može stići do potpune svetske dominacije. Verujem da još svašta drugo nešto mora da se dogodi, zadesi i poklopi ali može se.
Postalo nam je jasno da se može biti važan, značajan i globalno priznat čak i ako vas ima samo dvojica i živite na sasvim različitim krajevima sveta a jedan ste tim, studio, firma, šta-god.
Naučili smo da koliko god kreativne slobode da imamo (a nedostatak iste je ono što najčešće zameramo) neka i nekakva ograničenja uvek, ali baš uvek, postoje… i da je to neminovnost, štaviše da je veoma teško dizajnirati bez kompromisa… ali i bez osećaja.
Sada nam je potpuno jasno da bez razumevanja određene kulture i svega u vezi sa njom (mentaliteta, običaja, navika, …) ne treba da se upuštamo u neki posao… i ne samo razumevanja, potrebno je mnogo više od toga – analiza, preispitivanje, sučeljavanje, proveravanje, mnogo rada pre nego što možemo da pomislimo da smo sasvim na tragu rešenja za određeni koncept, dizajn, šta-god. Ovo važi čak iako nemamo sreću i priliku da radimo za druga tržišta. Ovo je svakodnevni proces u bilo kojem okruženju.
Konačno, parafrazirajući, jedan od govornika nam je poručio nešto što bi treblo da nam bude stalno napameti, svima, i nama i našim kljentima – mi ne prodajemo konkretno rešenje već nudimo san, njegovo ostvarenje.
Čekamo sledeći BDW – osmi po redu u toj 2013. godini. Želimo da ga bude uprkos apokaliptičnim izjavama o njegovom trajanju datim na samom ovogodišnjem otvaranju. Kakav god da bude opet će nam artikulisati i iskristalisati neka saznanja kojih nismo bili svesni iako nam se motaju po mislima.