designlab | taboo broj 45
Da li je dizajn(er) umetnost(ik) pitanje je oko koga se sučeljavaju mišljenja mnogo većih i umnijih glava, dizajnera i umetnika, nego što je moja i nego što sam ja pa iako imam stav po tom pitanju, davanje odgovora na ovo pitanje nije suština ovomesečne kolumne.
Ono što me, međutim, potaklo da na ovu temu ponovo preturam misli po glavi jesu dve izložbe, koje istini za volju i nisu samo izložbe, a koje su se dogodile u proteklom mesecu aprilu.
¶
Nemam nikakav problem sa godinama – svojim i uopšte. Nemam žal za mladost, ne mislim da je sve nekada bilo bolje nego danas, nisam nostalgičan spram one zemlje, mentalni sklop formatiran mi je da skladišti samo pozitivnu prošlost koju slaže za buduđnost. Rečju, ne odričem istoriju ali sam, generalno, sasvim okrenut sadašnjem i nekim narednim trenucima u životu.
Imajući na umu ovakvog mene pravo je pitanje kako da sam odabrao izložbu „Muzej detinjstva / Ambalaža konditorskih proizvoda” čiji je autor Vladimir Perić Talent za jednu od tema ovomesečnog lamentiranja o i oko dizajna?
Izuzmemo li da Talenta cenim i poštujem, apstrahujemo li potpuno neverovatnu količinu energije i rada potrebnog da se prikupi, sačuva, odabere i predstavi sve ono što se našlo u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, razlog zbog koga sam uživao u ovoj izložbi nastao je i kao reakcija na neki od naslova u ili na nekom mediju…
No, korak unazad, za one koji nisu bili tu prošlog meseca ili nisu uspeli da pronađu vremena da odu da vide ovu postavku, Vladimir Perić je u okviru svog dugogodišnjeg projekta „Muzej detinjstva” predstavio izbor ambalaže konditorskih proizvoda – omota za čokolade i bomobone, kesica, kutija… a sve iz nekih drugih i davnih vremena uglavnom iz one zemlje. Izložba je, zasluženo, medijski bila snažno ispraćena i ko želi, lako će na Mreži pronaći šta su o njoj rekli mnogi i razni… čak i videti više fotografija nego što ih vidi ovde.
Elem, naslov, tačnije podnaslov koji sam negde pokupio govorio je, otprilike, da tekst koji o izložbi sledi nije za mlađe od 30 godina jer mu je tema izložba ambalaže slatkiša u bivšoj Jugoslaviji, državi koja se odselila u sećanja…
Tu sam se, onako, malo ljutnuo. Ono, e baš nije tako. Au contraire, ova postavka je, čini mi se, mnogo više namenjena mlađima od 30.
Jer oni bi mogli na primerima pionirske, sjajne i ne tako daleke prošlosti da nauče mnogo više o jednostavnom a snažnom grafičkom izražavanju, porukama koje lako stižu primaoca, dizajnu pakovanja, komunikaciji sa potrošačima, brendu i brendiranju – a gle čuda, tada se sve to i nije tako zvalo – nego iz mnogih današnjih primera(ka).
Sasvim u prilog ovoj tvrdnji svedoče današnje ambalaže istih onih proizvoda koje je Perić negde iznašao a koje su postavljene tik uz sopstvene pretke. Ređi su primeri onih koji su danas bolji nego onda – veći broj su oni koji su zahvaljujući ingenioznim klijentovim idejama, mogućnostima različitih softvera i stavom da je današnji potrošač glup, nesposoban i neobrazovan izrasli u svojevrsne Frankenštajne.
Nama starijima koji, čak, od dizajna živimo, predmeti koje smo imali prilike da vidimo uglavnom bude samo nostalgična sećanja na neka druga vremena… teško da ih možemo posmatrati samo kao parče dizajna izrađeno sa specifičnom namerom da proizvod zaštiti a potencijalnog kupca približi i osvoji… Odnosno, bar sam se ja tako osećao.
Uzgred, dok je na spratu trajala Talentova izložba, u prizemlju je bila jedna, oh kako zgodno, sa nazivom „Kad napunim 45”… potražite na Netu.
I tako, sve u svemu, još jednom se, u životu potvrđuje ta stalna isprepletenost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti… kako god živeli, delovali i osećali, šta god o sebi mislili.
Zahvaljujem Vladimiru Periću, autoru i Borisu Vildu i Isidori Nikolić, dizajnerima postavke na materijalima sa izložbe koji su ilustracija ovog teksta a Ljubi Ratkoviću na fotografijama promotivnih kampanja istih tih nekadašnjih proizvoda.
¶
Drugi povod za jednu drugu izložbu nije ni izdaleka srećno nostalgičan kao ovaj prethodni. Naprotiv.
Kada se negde, nekom, neke velike nesreće dogode, pokrene nas iznutra nešto da pomognemo onako i onoliko koliko možemo. Na trenutak zastanemo, pomalo se i zapitamo da li, kada, kako i koliko bi se to i nama samima moglo desiti i šta i kako bismo mi sami… i tada prevaziđemo sve razlike i različitosti, setimo se da smo ljudi i na neko vreme postanemo solidarni.
Potom život (po)teče dalje.
Mi, dizajneri (umetnici?) nemamo mogućnosti da nekome pomognemo na materijlan način a to se od nas i ne očekuje. Imamo dar koji nam daje sposobnost da nečiji bol pretočimo u nešto što budi ponos, ostaje za sećanje i prelazi u nezaborav.
Na web portalu designed.rs 16. marta raspisan je konkurs „Plakat za Japan”. Ideja ljudi iz designed-a bila je da se skrene pažnja na događaje koji su zadesili Japan a želja da najreprezentativniji deo dizajn zajednice dâ svoj skromni doprinos narodu Japana.
Na konkurs se odazvalo 170 autora a pristiglo je nešto više od 270 radova. Deisgned-ov žiri je, rukovodeći se kriterijumima koji su, između ostalih, uključivali „nivo grafičke pismenosti, ideju i realizacijske sposobnosti pristiglih radova”, izabrao 20 najuspešnijih koji su 9. aprila prikazani na izložbi „Designers Love Japan” u galeriji O3one. Svi ostali pristigli radovi su se vrteli na monitorima a, sasvim normalno, konkurs nije bio takmičarskog tipa.
Autori su različito, shodno svom senzibilitetu, doživeli japansku nesreću i te svoje snažne osećaje izrazili na brojne načine. Od sasvim svedenih grafičkih ilustracija, preko onih sa ukomponovanim suptilno kreiranim tekstualnim porukama do veoma složenih i crtački zahtevnih radova, svi su imali jednu istu želju – da izraze solidarnost sa ljudima koje je zadesila velika tragedija.
Puno mi je bilo srce tog dana u O3on-u i zbog toga što su prikazana rešenja u većini slučajeva, u svakom svom segmentu bila daleko iznad onoga što sam poslednjih nedelja, a na istu temu i sa istim razlogom i ciljem, imao prilike da vidim na različitim svetskim portalima, sajtovima, društvenim mrežama. Međutim, …
Ove velike osećaje pomutillo mi je nekoliko stvari te sam kući otišao nekako, blago rečeno, zamišljen.
Palo mi je, naime, napamet da je kompletna organizacija konkursa i izložbe plod inicijative nekoliko ljudi koji su se toga prihvatili sasvim lično i privatno. ULUPUDS kao, čini mi se, jedino zvanično udruženje dizajnera nije imao nikakvu sličnu inicijativu iako bi to nekako bilo sasvim normalno i očekivano… bar je u tamo nekom svetu tako.
Dalje, iako je povod i događaj bio dovoljno interesantan pa čak i važan, primetio sam jednu televiziju, jedan radio i jedne novine koji su sutradan ukratko izvestili o celoj stvari.
Međutim, ono što možda najviše boli jeste da na izložbi nije bilo nikoga od onih cenjenih, velikih, poznatih, pa i slavnih kolega. Pretpostavljam da je dan bio previše vetrovit pa nisu mogli da dođu i sobom počaste događaj i daju podstrek onim koji će tek biti toliko cenjeni, veliki i poznati.
Život teče dalje.
Zahvaljujem Ivani Srdanović iz designed.rs koja je našla vremena da mi pošalje sve ove plakate koji prate tekst.