za knjigu “project sunshine for japan. posters, stories and poems about fukushima”
project sunshine for japan | verlag kettler
Kada se negde, nekom, neke velike nesreće dogode, šok i neverica su prvo što nas obuzme. Potpuno zanemeli primamo sve informacije do kojih je moguće doći. Sve tehnologije koje imamo ili koristimo su nam spore, nedovoljne i loše. Besomučno pokušavamo da saznamo više. Zatim se pojavi nada da, ipak, nije sve onako kako realno jeste. Želimo da verujemo da je razmera katastrofe mnogo manja, da su izveštaji netačni, da nije onako kako nam govore. Potom se potpuno sebično i krajnje samoživo jedino pitamo šta je sa onima koje lično znamo ili su nam rod. Smenjuju se slike iz života, svi oni događaji koje smo zajedno proživeli. I ako ne verujemo, ipak molimo nekoga višeg da nam pomogne. Ako verujemo sigurni smo da će on učiniti da su najmiliji živi i zdravi. Ili samo živi. U tim trenucima proradi ono životinnjsko u nama, ne vidimo one koje ne znamo. Stidimo se zbog toga ali, ipak, oni postanu samo brojevi. Koji se, nažalost, svakim danom umnožavaju. Multiplikuju se bez namere da stanu.
*****
Onda, ako imamo sreće, stignu dobre vesti. One vesti zbog kojih život ponovo ima smisla.
I tek tada zastanemo. Dođemo do daha. Stanemo na kratko. Pitamo se. Kako je tamo. Zašto se sve to uopšte dešava. Čime su oni to zaslužili. Gde će svi ti ljudi. Kako će rešiti sve probleme koji nastaju svakim danom. Da li će moći da izdrže. Šta će se još dogoditi. Kakve su posledice. Od koga pomoć da očekuju. Kome da se mole. Čemu da se nadaju. Kad će im olakšanje stići. Da li će uspeti. Šta donose budući dani. Koliko vremena je potrebno. Da li je moglo drugačije da bude. Koliko još treba da izdrže. Kada će biti kraj.
Zapitamo se. A šta da se to nama dogodilo. Da li bi mogli da se nosimo sa svim nedaćama. Koliko bi istrajali. Kada bi posustali. Kakve bi bile razmere naše nesreće. Koliko bi nas sve to pogodilo. Šta bismo mi radili. Koliko bismo uradili. Kako bismo mi prebrodili sva iskušenja. Ko bi nama pomogao. Da li bi nam neko pomogao. Kako bi popunili emotivne praznine. Na koji način bi se borili sa gubitkom dragih i voljenih. Kako bi izašli na kraj sa strašnim materijalnim gubitkom. Ko bi nas organizovao. Gde je trenutak u kome bi prestali da budemo ljudi.
Beskonačno mnogo pitanja. Stižu u neprekinutim nizovima. Jedno rađa drugo. Bez kraja. Još mnogo više odgovora. Svaki deluje racionalan. Zapravo je duboko emocionalan. Sumnjamo u sve i sve nam je prihvatljivo. I svaki je tačan. Svi do jednog su pogrešni. Zašto je uopšte potrebno da znamo odgovore.
Pokušavamo da izdvojimo prave ali teško je. Jer, za nas, mnogo je zamišljenog a tako malo stvarnog. Tek, u jednom trenutku, shvatimo da imamo sreće – nije se nama dogodilo. Izvukli smo se. Ovaj put.
*****
Onda, neka iskonska solidarnost snažno nas preplavi. Setimo se da smo ljudi. Ako smo ljudi, naravno. Prevaziđemo sve razlike i različitosti. Pokrenemo se mentalno. Mrdnemo se fizički. Tražimo načine kako da pomognemo. Šta treba da uradimo. Preispitujemo se. Kolike su naše moći. Dokle možemo da dosegnemo. Kako da olakšamo. Kako nesreću da pobedimo. Kako da izrazimo solidarnost sa ljudima koje je zadesila velika tragedija. Šta da pružimo. Kako sebe da damo. Čime druge da zainteresujemo.
Mnogi od nas ne mogu da pomognu materijalno. Ali od nas se to i ne očekuje. Opet, neki od nas imaju dar koji nam daje mogućnost da u drugima podstaknemo razmišljanje. Da ih pokrenemo na delovanje. Da oblikujemo ideje. Da udružujemo mišljenja. Da usmeravamo svest. Imamo sposobnost da nečiju bol i stradanje pretočimo u pamćenje.
*****
U tragediji, bol je taj koji sevne u momentu, nepredvidiv i jak. Strašan je taj trenutak koji briše i odnosi sve pred sobom. Taj sekund posle koga ostaje praznina. Ali, ipak i na sreću, bol je munjevit. Ono što posle njega sledi je tuga koja nikada ne prestaje. U nekom momentu prestane da se vidi ali nikada ne nestane. Sa njom se diše svaki dan koliko god da tih dana ima. Koliko god da vremena ti dani teku. Koliko god generacija da se u tim danima promene.
Onda, u tim nekim danima, kad se sve slegne i smiri, kad nastupi tišina, onda dolazi ono vreme posle, koje budi ponos, ostaje za sećanje i postaje večni nezaborav. Ili bi, bar, tako trebalo da bude jer Pain is nothing, memories are forever.
*****
Onda život (po)teče dalje.